Đurđevdan je duboko ukorenjen u našoj tradiciji; evo i zašto!

Đurđevdan je veliki hrišćanski praznik, a krase ga brojni običaji, koji su aktuelni i dan-danas.

Ovaj dan ima važno mesto u tradiciji srpskog naroda, a njegova obeležja su se kroz vekove menjala, ali nikada nestajala.

Kakva je tradicija bila nekada i kako je izgledao Đurđevdan ranije, za portal ona.rs objašnjava etnolog Snežana Ašanin.

– Đurđrevdan je jedan od praznika koji je prepoznatljiv po svom okretanju ka prirodi. Taj praznik je očuvan u tradiciji našeg naroda, koji se ranije, kada nije bilo učenih i okrenutih školstvu, ipak osvrtao na prirodu i to što ona nudi. Zato su neki običaji i danas potkovani verovanjima naroda – objašnjava etnolog i dodaje:

Đurđevdan je nekada važio za hajdučki sastanak. On je jedan od takoreći “polugodišta”, a drugo “polugodište” bio bi Mitrovdan ili hajdučki rastanak. Čak se i tu može primetiti posvećenost prirodi i verovanju da se ona tada budi. Zato su se ljudi, kao i hajduci, dugo njoj prilagođavali.

Snežana se potom osvrnula na slavu koja se obeležava ovog datuma, Svetog Georgija. Ikona ovog svetitelja je veoma upečatljiva i razlikuje se od ostalih, samim tim što je na njoj oslikano ubijanje aždaje. Zver ili aždaja, predstavlja zlo i neprijatelja Boga, dok je njen ubica, Sveti Georgije, spasitelj naroda od zla.

Ovaj praznik je, kao što je naša sagovornica napomenula, praznik oživljavanja prirode, kao što je i Vaskrs. Nijedan deo prirode se ne izostavlja, od biljnog preko životinjskog sveta, ali se dosta veliča Sunce. Veruje se da za Đurđevdan ne treba nikada biti loše vreme, kao što narodne reči kazuju: “Ne daj Bože toplog Božića i hladnog Đurđevdana“.

Još jedno verovanje govori o tome da čovek treba paziti da neposredno pred Đurđevdan, pa i za sam praznik, ne treba sedeti u hladu, već da što više bude na dnevnom svetlu. Smatra se da se osobe koje izbegavaju sunce uoči ovog dana, mogu lakše da se razbole.

– Mnogo je verovanja, ali su sva pretočena u običaje, pa tako i za životinje. Recimo, zbog zelenila trave, smatralo se da je ona veoma zdrava za hranjenje životinja. Pa su u skladu sa tim, odvodili ovce na ispašu, odvajali jaganjce od majke da se sami prilagođavaju i osamostaljuju. Jagnje je takođe simbolizovalo zdravlje, početke, buđenja, zato je ono životinja koja je na trpezi glavna, ako se slavi mrsna slava.

Što se tiče ljudi, oni su se okupljali u planinama i na proplancima, i to u ranim satima. Taj uranak je uvek bio pre sunca, jer se verovalo da ga treba dočekati budnog stanja.

Devojke i momci su se kupali, pili i umivali rečnim vodama, okupljali na izvorima kao na začetku života. Biljke su za njih bile veoma važne, te je svaka lekovita biljka imala svoje mesto i ulogu za vreme Đurđevdana. Pravili su venčiće cveća, ali pogotovo biljaka poput grana vrbe, cvetovi kamilice ili su sakupljali koprivu, koje su bacali u vodu. Zova je bila aktuelna kod momaka, kao njihov poziv, dok su kuće kitili leskovim granama i koprivama, vodeći se čuvenim “neće grom u koprive“.

Takođe, obilazili su točkove vodenica, koje su smatrali simbolom plodne zemlje i berićeta. Spavali su u ručno napravljenim šatorima, kako bi bili spremni za obilazak crkava i manastira i okupljanja porodice na tim mestima – objašnjava Snežana Ašanin.

Izvor: ona.rs