„Mi smo se probili zahvaljujući boji zlata, jer takve nije bilo na svetu“: Bivši radnik o ‘žalosnoj’ priči Zlatare Majdanpek

Penzioner iz Majdanpeka, Dragan Manojlović – Gašpar (68), radio je u Zlatari Majdanpek od 1971. godine. Za Danas kaže, da je “zlatno” vreme ove firme bilo od 1970., kada je osnovana, pa sve do raspada Jugoslavije, a da je urušavanje krenulo kada su uvedene sankcije, dok je “poslednji ekser” zakucan nakon demokratskih promena 2000. godine.

Prema rečima našeg sagovornika, on je bio valjaoničar zlata, i radio je u topionici. Kaže, “prvi posao mu je bio u jednom podrumu, da bi imali praksu”.

“Meni je tada šef bio Sirijac, koji su nas koristili da ručno pravimo nakit. Radili smo samo za bon za topli obrok. Posle smo primljeni kako je ko imao vezu – ušli smo u pogon i tako je sve počelo. To vam je žalosna priča zlatare „Majdanpek“ koja je bila gigant u Evropi. Sada imamo i Kineze koji su stavili primat i na naše zlato i bakar, ruše nam Staricu, a tu ima 7,5 odsto zlata na tonu i oni to perfidno rade, uzimaju koliko im treba”, ističe Manojlović.

Kako on kaže za Danas, Zlatara Majdanpek je počela sa radom 1970. godine, i za to vreme je bila gigant. Stvorena je tako, jer je rudnik dobijao zlato flotacijom i neko se dosetio da bi mogli to da iskoriste – otvore zlataru, i da Majdanpek bude po nečemu poznat.

“Ušlo se sa idejom u realizaciju, tako da je Zlatara stvorena. Deo koji je nekada bio opštinska kotlarnica je preuređen i za početak je to bilo mašinsko odeljenje. Pola je bilo mašinsko odeljenje sa frikcionim i ekcentar presama, a odmah pored bila je ručna obrada. Nije to bila velika Zlatara na početku”, objašnja Dragan Manojlović, kako je stvorena Zlatara u Majdanpeku.

On kaže da ih je na početku bilo svega oko 200 radnika, a maksimalni broj zaposlenih je bio oko 1.200 u jednom periodu. Jedan od najvećih poslova je bila izrada zlatnika za Olimpiske igre u Sarajevu – 1984. godine, a da je boja zlata iz Majdanpeka ono što ih je proslavilo.

“Najozbiljnija priča je bila sa oko 700 radnika, ali su se i dalje primali radnici. Mi smo se na tržištu probili zahvaljujući boji zlata. Takva boja zlata nije postojala nigde na svetu kao što je Majdanpek imao. Mi smo dobijali iz Amerike, neko njihovo zlato koje je imalo neku prozirnu žutu boju, a mi smo imali prelepu tamniju boju i onda smo morali da zlato natopimo i da dodamo malo više bakra da bi dobili tu boju. Sa tom bojom smo se i probili na tržištu radeći zlatnike. Ja sam za jednu smenu znao da zadužim i po 120 kilograma zlata. Samo u jednoj smeni radili smo zimske Olimpijske igre u Sarajevu, pa za Narodnu banku rondele, kao i zlatnike i srebrnjake za sve firme u Jugoslaviji. Proizvodili smo zlatni i srebrni novac, lančiće, ogrlice, prstenje, burme, i sve smo radili na ručnoj obradi”, objašnjava Manojlović.

Sagovornik Danasa kaže, da su uglavnom radili u dve smene, ali da su zbog Olimpiskih igara u Sarajevu radili u tri, ali da sa platama nisu bili zadovoljni.

“Uglavnom je bila prva i druga, ali za zimske Olimpijske igre morali smo da uključimo i treću smenu. To je baš ono “zlatno” vreme Zlatare Majdanpek. Bili smo svi normirani, i nismo bili zadovoljni, jer smo radili toliko da čovek ne stigne za vreme rada i u toalet da ode, a imali smo manju platu nego rudnik. Rudnik smo zvali ’starijim bratom’, jer je taj rudnik i stvorio Zlataru, ali su oni to izgleda shvatili da imamo i manje plate”, uz osmeh kaže Manojlović i dodaje:

“Mi ne možemo da imamo platu kao rudari, ali imali smo isto mnogo posla. Kasnije sam prešao u rudnik, a inače sam bio jedan od najboljih valjaoničara i topioničara svih vremena. Postizao sam neke rekorde i obarao sve norme”.

On kaže da je za vreme Tita bio najlepši period, i toga se uvek rado seća.

“Evo primera – mi nismo zadovoljni upravnikom ili direktorom, sazovemo zbor radnika. Dođe direktor, sav se trese. Pobeli, jer na zbor radnika mi možemo da ga promenimo. Radnici su ga menjali bez problema, pošto smo se tada poštovali i cenili”, upoređeuje to vreme sa sadašnjim naš sagovornik.

Manojlović ističe da su dobro poslovali do raspada Jugoslavije, a da su radili i za vreme embarga.

“Čak i u vreme embarga i svih onih sankcija koje su nam nametali, izvozili smo zlato preko Makedonije i Crne Gore, ali najviše preko Makedonije. Tako da taj embargo nije mnogo uticao, a tada su najviše zlata uzimali Amerikanci, kao i Italijani. Kada su neprijateljski avioni kružili 1999. godine, Zlatara je radila normalno. Jedno se vreme pričalo da će baciti bombu na Zlataru, ali hvala Bogu, nisu bacili”, kaže naš sagovornik.

Manojlović ističe da posle demokratskih promena, “kao da je đavo ušao u narod, i da svi oni koji su bili najveći “neradnici”, preko noći su postali najveće patriote – oterali stručnjake i izuzetne radnike, što je, kako on tvrdi, “bila najveća greška””.

“Stvoren je jaz između samih radnika. Dosta je njih otpušteno, a oni što su ostalo postali su takvi da su grabili za sebe. Počelo je sa opštom krađom i pljačkom. Bilo je raznih afera kod trezorista. Nestane kilogram, te dva, te poluga, a tada je poluga zlata bila 12,5 kilograma. One su četvrtastog oblika, ali su imale kosinu, i onda smo imali takmičenje ko digne sa dva prsta polugu, može da je nosi kući. To je bila kao neka šala. Naravno to niko nije uspeo osim jednog čoveka koji je došao i koji je bio krupan. Videlo se se da je neki sportista. On podiže polugu sa dva prsta i nastade čitava frka. Rukovodioci su ga ubeđivali da je to šala, a on kaže da je takav dogovor i hoće polugu. Kao što sam već kazao, posle 2000. nastala je prava otimačina i to je period propadanja Zlatare. Znate da je Zlatara Majdanpek u staroj Jugoslaviji, bukvalno u svakom mestu imala svoje prodajno mesto”, objašnjava Manojlović.

Prema njegovim rečima Zlatara u Majdanpeku je zatvorena za vreme Vučića.

“Mislim da je zatvorena 2013. ili 2014. godine. Sećam se kada je došao u sportsku halu u Majdanpeku, i kaže kako će ’Zlatari da vrati stari sjaj, radiće punom parom kao što je radila’. Zlatara je tada malim kapacitetom poslovala, jer je DOS uništio skroz, ali je opet je radila, proizvodilo se, išlo je. Međutim, kad su oni ratovi devedesetih izbili, Slovenci su nam, recimo, veliku količinu zlata prisvojili, takođe i Hrvati. Svi su oni ugrabili svoj deo kolača”, kaže Manojlović.

Prvi pokušaj privatizacije, prema Manojlovićevim rečima, bio je 2016. godine, kada je prodata Turcima.

“Radio je koliko je radio i zbrisao. Onda je bila opet nekom prodata, a taj neko je pokupio mašine, jer smo imali prese i mehanizaciju. Takođe, imali smo solo peći, i mogli smo sve da proizvodimo. Ja sam na valjaonici radio zubno zlato, limove od onih najtanjih do najvećih. Pa lem za lemljenje, srebrni lot, zlatni lot…”, kaže on i dodaje:

“Sada neki privatnik radi, ali mislim da ima pet ili šest radnika radnika. I to radi se po potrebi. To je nešto minimalno, ne znam uopšte da li sada neko radi, jer ne viđam skoro nikog tamo. Imam jednog drugara, bivšeg kolegu, koji je išao povremeno, ali da li sada rade – ne znam”.

Prema rečima našeg sagovornika, u Zlatari se sve vreme kralo zlato.

“Jeste, krali su i pojedini radnici, jer to je bila velika količina zlata. Vi imate tržište po Evropi, Americi, Argentini… to su bile enormne količine zlata. Burme, prstenje, sitni komadi, žetoni, sve ono što je moglo da se spakuje i da se iznese ili se čak bacalo kroz prozor”, ističe Manojlović.

Vlasnik “Zlatare Majdanpek” imao saobraćajnu nezgodu

Martin Bežinarević, odbornik u Skupštini Majdanpeka, kaže za Danas, da kao deo nove generacije ne može da govori o tome kako je Zlatara izgledala ranije, ali može da kaže kako izgleda danas.

“Kao ljuštura onoga što je bila, a sada i tu ljušturu prodaju kako stignu. Od Vučićevog obećanja da će ponovo biti otvorena, pa do prodaje iste „kontraverznom biznismenu“ Dejanu Popoviću Tigru – došli smo do praznih prostorija Zlatare širom Srbije i toga da ne znam da li i radnik obezbeđenja više ima svoj posao”, zaključio je on.

Podsećamo, od oktobra 2021. godine biznismen Dejan Popović vlasnik je Industrije za preradu Majdanpek koju čine Zlatara Majdanpek i Megaplast Donji Milanovac.

Industrija za preradu Majdanpek zapošljavala je 2.000 radnika i u svom sastavu imala Zlataru Majdanpek, jedan od najvećih brendova nekadašnje Jugoslavije. U stečaju je bila od 2016. godine kada je, posle više socijalnih programa, bez posla ostalo preostalih 340 radnika.

Industrija za preradu Majdanpek doo u stečaju prodata je početkom oktobra 2021. godine beogradskom preduzeću Karnak Plus Construction čiji je vlasnik Dejan Popović. Početna cena na javnom nadmetanju bila je 129,7 miliona dinara, a na licitaciji je postignuta cena od 185 miliona dinara, odnosno oko 1,6 miliona evra.

Izvor: danas.rs